Takođe jedna od kamuflažnih koloracija, prisutna kod mnogih vrsta, od ciprinida do ciklida. Pojavljuje se uglavnom na korenu repnog peraja kao tamna tačka (ponekad i sa reflektujućim prstenom) koja imitira oko.

Ovaj detalj će zbuniti grabljivice pri pokušaju napada, jer neće znati na koju stranu je plen okrenut. Prave oči takođe mogu biti dekorisane šarama i ornamentima u cilju efektivnijeg zbunjivanja napadača. Ovo "oko" ima i drugu važnu ulogu kod razmnožavanja nekih vrsta ustonoša, jer ženka misleći da je ikra pokušava da je pokupi ustima, tada mužjak ispusta mleč i oplođava ikru.

Setite se vertikalnih šara koje se pružaju preko ženice ramireza ili recimo nekih varijeteta diskusa. Kod nekih vrsta svetlucavi prsten oko ženice doprinosi međusobnom prepoznavanju mužjaka i ženke unutar jedne vrste ili između dva mužjaka prilikom čuvanja i odbrane teritorije.

Poprečne pruge takođe omogućuju lakše komuniciranje između jedinki iste vrste. Najčešće se mogu naći na jatnim ribama i veoma su zastupljene kod riba iz roda cvprinidae, kao i kod raznih vrsta tetri. Prilikom plivanja i kretanja u jatu, ove šare im omogućuju da se lakše orijentišu. Jato riba koje je orijentisano u istom smeru zbunjuje predatore otežavajući im da izaberu jedinku na koju će se okomiti. Iako na konačan izgled svih nabrojanih vrsta kolora i šara riba veliki uticaj vrše predatori, došlo je do toga da su te iste šare tj. kamuflažna koloracija, upravo ono što ribama jedne vrste služi kao znak raspoznavanja. Samim tim je već postignut neki kompromis između primećenosti u okviru vrste i skrivenosti od grabljivica. Ukoliko su ribe jedne vrste iz različitih voda kolorno drugačije, to je zbog divergentnih uslova u okruženju, pritiska različitih predatora itd. Ovo se najbolje ilustruje na primeru polimorfnih vrsta. To su one koje imaju više od jednog tipičnog varijeteta kreiranog različitim uticajima okruženja. Gupi je najbolji primer. U divljinama slatkovodnih tokova u Venecueli, njihova repna peraja mogu biti obojena milionima različitih kombinacija, a isto tako mogu biti i skoro bezbojna. Dr. Džon Endler je otkrio da ovaj polimorfizam direktno zavisi od prisustva predatora. Tamo gde ih ima više, mužjaci se neće posebno isticati svojom lepotom, a ženke neće mnogo biti izbirljive i mrestiće se sa skoro svakim mužjakom. U odsustvu predatora, kod ženki će prevladati potreba za biranjem što lepšeg suparnika, što će naterati mužjake da razviju lepše kolorne oznake kako bi im se dopali.