Kao što samo ime kaže, beskičmenjaci su životinje koje nemaju kičmu. Devedest i devet procenata svih poznatih životinjskih vrsta zapravo spadaju u vrste bez kičme.

U kopnene beskičmenjake ubrajamo artropode (insekti) i arahnide (paukovi). Rod antropoda obuhvata sve beskičmenjake koji imaju zbirne ekstremitete i čvrst eksoskeleton (najčešće sastavljen od hitina) i to su insekti, paukovi, rakovi, stonoge i škorpioni. 

 Šta kopnene beskičmenjake čini dobrim ljubimcima? 

 Kopneni beskičmenjaci mogu biti idealni ljubimci iz nekoliko razloga. Prilično su mirni i ne zahtevaju obiman životni prostor. Jednostavni su za održavanje, nije neophodno preterano čišcenje za njima, a skoro i da nemaju miris. Ljudi imaju različite reakcije na ove životinje; od gađenja poput onog kada vide bubašvabu koja pretrčava kuhinjski pod, preko uživanja u večeri od škampa ili jastoga, do poštovanja lepeta leptirovih krila. 

 Ali, nevezano za tip beskičmenjaka, njihov interesantan izgled i ponašanje ih čine fascinantnim ljubimcima. Najverovatnije jedan od najpoznatijih beskičmenjaka je rak pustinjak – smatra se omiljenim među ljubiteljima egzoticnih životinja. Generalno, primetan je porast broja zainteresovanih ljudi za ljubimce beskičmenjake. Mnogo pitomih vrsta je trenutno dostupno u pet šopovima. Dakle, beskičmenjaci mogu biti interesantni i neobični ljubimci. 

Da li su beskičmenjaci dobar izbor? 

 Osim šištačih bubašvaba, rakova pustinjaka, stonoga, insekta grančica i listova, i nekih bogomoljki, ne savetuje se nošenje beskičmenjaka. Kao i kod morskih ribica, veoma je uzbudljivio dizajnirati i kreirati egzotične džungle ili pustinjsko okruženje za ljubimca. 

 Mnogi od beskičmenjaka u prodavnicama su jako brzi, plašljivi; mogu skočiti i povrediti se, ali mogu i da ujedu vrlo jako, a njihov ubod može biti opasan. Za neke od ovih životinja je neophodno prethodno iskustvo. Preporuka je da početnici čuvaju sitnije, izdržljivije i mirnije životinje, kako bi stekli iskustvo za neke zahtevnije.

Vrste puževa

Puž sa kojim se najčešće srećemo u akvarijumima je tzv. mehurasti puž. Njega akvaristi smatraju štetnim i uništavaju ga na sve moguće načine. Pored ove vrste srećemo se i sa barskim puževima koji su takođe štetni pošto oštećuju bilje. Veoma cenjeni u akvarislici su spiralni puževi, oni prevrću podlogu i u nju unose kiseonik. Puževi se obično prenose na lišću i među korenjem bilja, što je nemoguće izbeći jer su jajašca veoma mala i skoro nevidljiva. Ampullaria puževi se obično namerno unose u akvarijum radi ulepšavanja i oni mogu dostići dimenzije omanje pomorandže. Postoje i puževi kao što je Lymeaea ovata peregrai koji luče neku vrstu hemikalije koja izaziva grčeve kod riba, pošto to izaziva stres može biti kobno po ceo živi svet u akvarijumu.

Kako (pokušati) sprečiti unošenje puževa?

Jedini način je dobro isprati bilje pre unošenja u akvarijum u rastvoru kalijum permanganata tek toliko jakom da voda bude malo ljubičasta, prilikom ove operacije morate biti veoma pažljivi jer je kalijum-permanganat veoma otrovan i ne sme se dolaziti u dodir sa osetljivim delovima kože ili unositi u organizam. Ako se puževi jednom unesu u akvarijum veoma je teško u potpunosti ih ukloniti iz njega - gotovo nemoguće.

Kako uspevaju da prežive?

Puževi preživljavaju u akvarijumu zbog redovnog izvora hrane.

Glava je odvojena od stopala. 

Na njoj se razlikuju usni otvor, oči i jedan ili dva para pipaka-TENTAKULE.

Stopalo je muškulozni lokomotorni deo tela puževa i omogućava različite vidove kretanja.

 

Ljuštura današnjih puževa je spiralno uvijena oko centralne osovine-columella.