Prvi utisak koji akvarijumske ribe ostave na posmatača, tj. ono po čemu ih prepoznajemo, jesu prvenstveno njihove boje i šare.

U daljem raspoznavanju neke vrste, naše oko će registrovati oblik ribe pa tek onda ponašanje. Svi ovi elementi, naravno ne postoje da bi ugodili našem oku, već su nasleđeni evolutivnim promenama i prilagođavanjem riba na različita okruženja u njihovim prirodnim staništima.

Generalno, kolorit jedne vrste je manje-više različit kod ribe odgajane u akvarijumu (gde joj ne preti opasnost) i u prirodi (gde vrebaju grabljivice). Isto tako, predatori kojima konfuzna koloracija služi kao glavno oružje za neprimetno približavanje plenu, u akvarijumu se neće u potpunosti razviti kao kod ribe koja u prirodi lovi da bi preživela.

Prirodna selekcija je sastavni deo evolucije, procesa koji direktno određuje da li će, koliko i kako neka vrsta menjati svoje urođene osobine ili će ostati ista. Individue nekih vrsta, pa čak i same vrste koje su najuočljivije u jednom ekosistemu biće prve na meti grabljivica. Sa druge strane, u toku sezone mresta neupadljivost mora biti izbalansirana potrebom za primećenost.

Uloga kolorita je veoma kompleksna i raznolika, a najviše je povezana sa međusobnim prepoznavanjem riba unutar svoje vrste.

Prepoznavanje je neophodno radi udvaranja, pripadnosti jatu, teritorijalnog ponašanja, itd.

Zamislite apsurd kad bi se, recimo, jedan ksifo udvarao skalaru... kompromis između privlačnosti i žrtvovanja, razlikuje se od vrste do vrste i nijedna ga nije u potpunosti pronašla. Jednu istu vrstu riba u dve različite reke u prirodi okružuje relativno različit i veoma kompleksan splet faktora, koji teško da možemo u potpunosti sagledati. Oni ribu primoravaju da razvije jedinstven način za odbranu i preživljavanje, pa samim tim i boju i kolorne šare u kojima uživamo, posmatrajući ih. Delikatnost ovog vitalnog kompromisa može se najbolje uočiti u kolornim promenama koje nastupaju trenutno ili u kratkom periodu u toku godine. U toku mresta, oznake i boje na telu ribe su uglavnom jače i jasnije od uobičajenih oznaka. One su dovoljne da podstaknu ribu na udvaranje i razmnožavanje, i izblede ili nestaju kad sezona mresta prestaje, odnosno kad potreba za neupadljivošću prevlada. Takođe, riba može u sekundi postati svetlija, što je uobičajena reakcija kad se uplaši. Ovo najbolje ilustruje koliko je krhka granica između vidljivosti i potaje.

Pre nego što generalizujemo stvari, treba napomenuti da svako pravilo ima izuzetaka. Npr. crvena boja je najčešće signal nasrtljivosti, energičnosti pa i agresije kod pojedinih vrsta. Kod noćnih i pritajenih vrsta, kao i kod riba koje žive na tropskim koralnim grebenima, crvena boja. tela je način prikrivanja. Najrašireniji raspored kolornih oznaka, kojeg srećemo kod većine vrsta i koji se pre može okarakterisati kao "mustra", primetio je gotovo svaki akvarista. Naime, sigurno ste primetili da neke ribe imaju svetlije oznake sa donje nego sa gornje strane. Ovo je iz razloga što je površina vode svetlija od dna i riba će se bolje stapati sa pozadinom. Na primer, ukoliko je gledamo odozgo, gornja tamnija polovina tela se bolje uklapa sa dnom, a ako je gledamo odozdo gde je pozadina površina vode kroz koju dopire svetlost -svetliji trbuh će ribu učiniti manje primetnom za grabljivice. Međutim, i predatori se služe istim trikom, pa ih plen ne može uvek na vreme spaziti i pobeći. Varijante ovakvih kamuflažnih koloracija su korisne i u mnogo specifičnijim uslovima. Majiifestuju se često u vertikalnim šarama koje skreću pažnju sa konture tela ribe na pozadinu. Konvikt ciklidi kao i recimo skalari, koriste ovakve oznake kako bi bili neprimetniji medu travama i vertikalnim biljkama. Plekostomusi svojim kolornim oznakama imitiraju podlogu i kamenje na kojima provode većinu vremena.