U središtu Afrike,  na granici između Ugande, Tanzanije i Kenije, Jezero Viktorija ili Viktorijino jezero (Victoria Lake) je treće po veličini slatkovodnih jezera u svetu a najveće tropsko. Prostire se površinom od 69.484 km². Najveća širina jezera je 275 km.

Jezero dostiže najveću dubinu od 100 metara, pH je od 7,0-9,0, a prosečna površinska temperatura je od 21-27 °C. Tektonskog je porekla – stvoreno izdizanjem rubova kotlina, čime su preusmereni vodeni tokovi. Iz njega kreće jedna od najvećih reka, reka Nil. Na severozapadu je okruženo vlažnim tropskim šumama, a na ostalim delovima savanama.

    Otkrio ga je britanski istraživač Džon Speke 1858. godine u svojoj potrazi za izvorom reke Nil i dao mu ime u čast engleske kraljice.

Ciklidna fauna u jezeru se gotovo u celosti sastoji od endemskih  Haplochromines i nekoliko Tilapines vrsta. Vrste Haplochromines (ili Mpibi) su vrlo dobro opisne  iako se nažalost pretpostavlja da je puno vrsta izumrlo pre nego što je uopšte proučeno i opisano.

    Nažalost, kako to uvek biva, prelepu okolnu vegetaciju uništili su kolonisti radi vlastitog uzgoja žitarica, čaja, kafe,... 

    Razvoj industrije je doveo i do toga da se industrijski otpad pušta u reke koje utiču u jezero.       

    Procenjuje se da samo Tanzanija dnevno ispusti 2 miliona litara otpada. Premda celokupna situacija izgleda bezazlena, pokrenuta je velika međunarodna akcija da se jezero spasi. Jedan od programa je i spas ciklida. Tako se u SAD i Evropi uzgaja 40 različitih najugroženijih vrsta ciklida u nadi da će se sprečiti njihovo izumiranje.

    Tokom kišnog perioda voda ispira hemikalije koje završavaju u jezeru što dovodi do nekontrolisanog rasta algi. Kako se industrija razvijala tako se smanjivala i količina riba u jezeru. Da spreče dalje propadanje ribljeg fonda, Britanci su u jezero nastanili dve nove vrste riba Oreochromis Niloticus i Lates Niloticus. Tada niko nije ni pomislio kako će taj potez dovesti do katastrofe. 

    Sve do kraja 70-ih godina činilo se kako nema nikakvih bitnijih promena. Ali u 80-im dolazi do drastičnih promena. Procenat ciklida je sa nekadašnjih 80% opao na svega 1%, dok se udeo ribe Lates Niloticus sa ranijih 1% povećao na 80%. 

      Naučnik Les Kauffman je propast ciklida nazvao “najvećim masovnim istrebljenjem kičmenjaka u pisanoj istoriji”.

    To je dovelo do toga da više nema dovoljnog broja riba koje se hrane organskim otpadom. Organske materije se raspadaju trošeći kiseonik. Zbog toga donji delovi jezera postaju nenastanjivi, tzv. mrtve zone. Uz to pojavio se i vodeni zumbul (Eichornia). To je slobodno plutajući korov koji se brzo razmnožava. Stvara gust pokrov koji sprečava sunčevu svetlost da prodre u jezero.

    Godine 1994. došlo je do velikog masakra u Ruandi. Reka Kagera je u jezero donela hiljade ljudskih tela. Kako bi sprečili epidemiju, ribari su tela vadili mrežama.