Strelac-riba je prvi put privukla pažnju naučnog sveta 1764. godine kad je pred Kraljevskim društvom u Londonu pročitan izveštaj o ponašanju ove neobične ribe. Na žalost, sačuvani primerak koji je bio poslat u prilogu izveštaja pripadao je sasvim drugoj vrsti, Chelmon rostratus.
Ova greška izazvala je dugogodišnju zabunu i oštru polemiku među stručnjacima oko togada li strelac zaista može da izbacuje mlaz vode. Tek 1926. godine dva istaknuta američka ihtioliga, dr Džordž Majers i preminuli dr Hju Smit, otkrila su način na koji strelac izbacuje svoje vodene projektile. Na gornjem delu usta nalazi se uzdužni žleb koji, kada riba uz njega priljubi jezik, deluje na sličan način kao gornji deo puščane cevi. Stezanjem škržnih poklopaca strelac može da izbaci nekoliko mlazića vode jedan za drugim u veoma kratkim razmacima. To se može proveriti i kad se riba drži u ruci pa se prstima pritisnu škržni poklopci. Ovakvom veštačkom tehnikom može se izbaciti vodeni projektil do daljine od 90cm. Još uvek je nerazjašnjena tajna kako strelac pogađa ciljeve van vode sa takvom preciznošću. Zbog prelamanja svetlosnih zrakova pri ulaska u vodu, riba bi normalno morala da vidi cilj u položaju koji se razlikuje od stvarnog. Pa ipak, strelci gađaju sa znatnom preciznošću na daljinu od 90 do 120cm, a tvrdi se da mogu da pogode vrh upaljene cigarete i na rastojanju od 3m.
Za streljačke sposobnosti ovih riba često se koristi izraz ,,milimetarska tačnost“, ali bi ovaj termin trebalo izmeniti jer su razlike među pojedinim primercima sasvim uočljive. Ako se cilj nalazi svega 60cm iznad vode, promašaj može da iznosi i po 2 i 5 cm. Putanja se obično odmah koriguje. Među pojedinim primercima takođe postoji razlika u broju projektila koje mogu da izbace za određeni period vremena. Neki pucaju brzinom mašinske puške, drugi izgleda mogu da izbace samo jedan proektil. Ako ima dovoljno vremena, jato strelaca oboriće svaki cilj koji se nalazi u okviru dometa. Uspeh treba pripisati mosovnoj artiljeriji mnogobrojnih primeraka, a ne smrtonosnoj preciznosti pojedinca. Smatra se da su razlike u brzini i tačnosti gađanja u vezi sa razlikama u veličini, starosti i brzini rastenja, ali to još nije sa sigurnošću utvrđeno.
Poznata atrakcija Akvarijuma Steinhart je davanje hrane strelcima koji svakog dana moraju gađanjem da je obore. To se postiže na taj način što se u akvarijumu spusti nivo vode i po delu staklenog zida koji je izvirio iznad površine pospe fino mlevena kobasica. Jato od 150 strelaca približi se staklenom zidu i dva-tri minuta osmatra situaciju; zatim nekoliko hrabrih iskaču iz vode i po 30cm pokušavajući da obore hranu sa staklenog zida. Posle nekoliko takvih skokova jedan ili više strelaca oprezno se približava zidu, ispaljuje brzo po jedan hitac i beži od stakla. Nakon izvesnog vremena svi strelci počinju u pravom smislu da bombarduju zid dok u roku od petnaest minuta sva količina kobasice (oko 150g) ne padne u vodu.
Strelci se lako prilagođavaju slatkoj, bočatonoj ili slanoj vodi. Smatra se da su odrasli primerci, koji dostižu najveću dužinu od blizu 20 cm, veoma dobri za jelo u krajevima gde normalno žive. Četiri vrste strelaca, koje su po izgledu slične, sreću se u raznim delovima indoaustralijanskog područja. Najčešća vrsta, a istovremeno i najomiljenija među akvaristima je Toxotes jaculatrix.
