Prvi pokušaj gajenja ove ptice u zarobljeništvu bili su teški, jer potiče iz severne Australije, gde je klima dosta vlažna i topla. Problemi su se javili i zbog sklonosti ka bolestima disajnih organa, kao i nešto težeg privikavanja na veštačku meku hranu. Osim toga, parovi su odbijali da hrane mladunce, pa su odgajivači kao dadilje koristili japanske galebiće.
Selekcija
Zahvaljujući masovnom uzgoju i dugogodišnjoj selekciji, većina ovih problema je prevaziđena, pa danas domestifikovane guld amadine uglavnom dobro hrane mladunce i podnose nešto nižu temperaturu. Prema mišljenju mnogih odgajivača najvažniji uslov za dobar podmladak je navikavanje matičnih parova na kvalitetnu meku hranu, obogaćenu mineralima i multivitaminima, na raznovrsno voće i povrće i proklijalo zrnevlje. Semenska hrana mora da bude izuzetno čista i da po sastavu odgovara potrebama ptica. Sastoji se od svetlog semena, mahuna, raznih vrsta prosa i poluzrelog semena trava i korova. Gold amadine su posebno privlačne zbog izuzetnog kolorita i jasne granice među bojama. U prirodi žive tri varijeteta: crnoglavi koji je najzastupljeniji, crvenoglavi i veoma redak naranđžastoglavi (ranije poznat kao žutoglavi). Za odgajivače je najinetresantniji crvenoglavi varijatet. Među sobnim parenjem ptica različitih varijateta, zavisno od dominantnog gena za boju glave ( uvek dominira gen za tamniju boju), gotovo pouzdano se zna kakve će boje biti glava mladunaca.
Međutim odgajivači su najviše želeli da dobiju boje različite od onih kod ptica iz prirode, u čemu su umnogome uspeli koristeći recesivne nasledne osobine. Ove osobine se ne mogu uočiti kod prvih parenja, već parenjem ptica koje su nosioci neke nove osobine (boje) pticama koje već imaju neku poželjnu boju. Posao odgajivača bio je da otkriju koje su ptice nosioci novih, poželjnih boja i šara, a zahvaljujući poznavanju genetike i njenih pravila, fiksirane su kod ptica mnoge nove boje i šare, i na taj način su dobijene mnogobrojne mutacije.
Mutacije
Ustvari, mutacije se kod ptica javljaju i u prirodi, ali se zbog nekontrolisanog parenja veoma brzo gube, pa je podmladak takvih ptica normalno obojen. Kod normala glava je crna, crvena ili naranđžasta, maska je oivičena crnom linijom, a grlo je crno. Iza ove crne linije boja na vratu prelazi u plavu, dok su leđna zelena, grudi ljubičaste, a stomak žut.
Prva mutacija nastala je pedesetih godina prošlog veka u južnoj Africi, i to su belogrude ptice, zbog potpunog nedostatka melanina u perju na grudima. Sedamdesetih godina su se pojavile ptice sa ružičastim grudima, zbog prisustva crvenkasto-smeđeg melanina, i plavogrude zbog prisustva crnog melanina. Postoji i albino mutacija, kada je ptica bez pigmenata, bela, sa očima boje rubina. Danas postoje i beli primerci sa tamnim očima. Javlja se i delimični albinizam, pa postoje nepravilno šarene ptice, kod kojih šare nisu nasledne niti imaju izložbenu vrednost. U ovom slučaju izložbenu vrednost imaju samo belogrle ptice (delimični albinizam), kod kojih je grlo belo umesto crno.
Kod pastelnih mutacija javlja se manjak melanina, pa su leđa svetlo-zelena, a crna pera su bleda, i to je siva mutacija. Kod izabel mutacije zelena leđna peraja su bleđa, a crna su svetlo-siva. U Holandiji je osamdesetih godina dobijena mutacija sa pastelno žutim leđima. Kod većine pastelnih mutacija nasleđivanje pastelne boje je vezano za pol. Veoma je interesantno i lutino mutacija, kod koje je telo žuto, a maska i oči su crvene.
