Antibiotici u lečenju riba

Pre ili kasnije, svaki hobista se suočio sa bakterijskom infekcijom svojih riba. Problemi se uglavnom pokazuju posle nekog stresnog događaja, kao što je uvođenje ribe u novi akvarijum, ubacivanje već zaražene ribe u postojeći, pa čak i mrest može fizički delovati stresno. Problem koji se neminovno nameće je:

Kako tretirati bolesnu ribu?

Sigurno u pet šopu ima neki lek, pomislićete. Naravno da ima, štaviše, naići ćete na tuce lekova poznatih i nepoznatih proizvođača, u vidu raznih vrsta antibiotika, antibakterika i antimikrobika, pojedinačno ili u miksevima. Mnogi tada kupe jedan ili još bolje dva leka, donesu kući, i otpočnu hemijski rat na svojim ribama, misleći daje to za njihovo dobro. Ali kako da znamo da li će tretman delovati?

Da li smo upotrebili pravi antibiotik?

Da li će imati isto dejstvo u tvrdoj i mekoj vodi?

Šta će se desiti sa mlađi koji neki vaš afrički ciklid nosi u ustima? STOP! 

Pre nego što unesete lekove u svoj akvarijum, zapitajte se, šta će se desiti sa korisnim nitrifikacionim bakterijama, znate onim što pretvaraju amonijak u nitrit, pa u nitrat kako ribe ne bi bile okružene toksičnim materijama???

Kako ove tablete rade?

Čuli ste sigurno ranije za nazive eritromicin (Erythromycin), tetraciklin (Tetracvcline). Sigurno vas je zanimalo kako ovi lekovi znaju koju bakteriju treba, a koju ne treba ubiti. Došlo je vreme za mali čas mikrobiologije…

Po tehničkoj definiciji, antibiotici su hemijski produkti proizvedeni od mikroorganizama (bakterija ili gljivica) koji ubijaju druge mikroorganizme. U stvari, većina antibiotika predstavlja proizvod drugih bakterija i gljivica koje žive u blatu. Na primer, bakterije iz grupe Streptomicina mogu proizvesti više antibiotika od svih ostalih grupa mikroorganizama zajedno. Svi ste videli plavo-zelenu skramu koja se hvata na pomorandži, to je Penicillium. Iz ove skrame je Aleksandar Fleming 1939. godine izolovao penicilin.

Dakle, polako shvatate suštinu, antibiotici su prirodna jedinjenja proizvedena od strane mikroorganizama i ubijaju druge mikroorganizme. Nemojte ih pomešati sa antibaktericima, koji su jedinjenja proizvedena u hemijskim laboratorijama (sulfonamidi, nitrofurazoni i furazolidoni).

No, pričajmo o bakterijama. Mikrobiolozi razvrstavaju bakterije na gram pozitivne i gram negativne (u daljem tekstu: Gr+ i Gr-), u zavisnosti od reakcije na specifičan test koji se vrši (o kom ovde neće biti reči). Kada se izlože ovom testu Gr+ bakterije budu ljubičaste, dok Gr- postanu pink boje. Ovo se dešava zbog različitosti u strukturi i kompoziciji ćelijskog zida. Upravo on odlučuje kako će bakterija odreagovati na antibiotike. Staro pravilo je da Gr+ bolje reaguju na antibiotike koji tretiraju zid ćelije, dok Gr-bakterije reaguju na antibiotike koji deluju na proteinske sinteze. Naravno, na obe strane ima izuzetaka.

Oko 75% patogenih bakterija koje napadaju naše ribe je gram negativno. Najčešća Gr- bakterija koja se pojavljuje u slatkovodnim akvarijumima je Aeromona, dok je u slanovodnim to bakterija Vibrio. Zbog strukture svog ćelijskog zida, nijedna neće odreagovati na penicilin, kao ni na njegove polusintetičke derivate kao što je ampicilin. Streptococcus pvogenes, gram pozitivna bakterija, najbolje se leći penicilinom. Penicilin i njemu srodni antibiotici reaguju na taj način što napadaju ćelijski zid bakterija i sprečavaju ga da se gradi i regeneriše. Kao i kod svake ćelije, ako se zid ošteti dolazi do njenog izumiranja. Stoga, penicilini mnogo bolje reaguju na Gr+ bakterije. Tokom godina, hemičari su izmenili oblik i mikrostrukturu penicilina, dodavajući male molekularne lance oko izvornog jezgra antibiotika. Ove nove strukture (kao što je ampicilin) su nazvane polusintetičkim, jer je deo izvornog molekula penicilina ostao sačuvan. Hemijski inžinjering, odnosno polusintetički derivati su nastali iz potrebe da se prevare bakterije koje lečenjem izvornim penicilinom ubrzo postaju otporne na sam antibiotik. U tropskim akvarijumima, infekcije Gr+ bakterijama, kao što je recimo Streptococcus pvogenes, se ređe sreću. Penicilin napada i raskida međumolekularne veze u ćelijskom zidu bakterije, sadržaj ćelije iscuri i bakterija umire. On, nažalost, ima uzak spektar dejstva i pogodan je samo za lečenje nekoliko vrsta bakterija, od kojih većina ne napada akvarijumske ribe. Noviji, polusintetički antibiotici, imaju proširen spektar dejstva, i deluju čak i na neke Gr-bakterije. Ipak, ni oni nisu pogodni za lečenje većine ribljih bolesti.

Kada govorimo o Gr+ bakterijama, pričajmo o eritromicinu. Ovaj lek se koristi i u ljudskoj medicini, protiv Gr+ bakterija kod osoba koje su alergične na penicilin. Eritromicin deluje tako što vezuje ribozome i tako interferira (utiče) sa metaboličkim procesima koji se dešavaju u proteinskim lancima u ćeliji bakterije. Drugim recima, bakterija ne može proizvoditi komponente koje su joj potrebne za život. Eritromicin ima mnogo širi spektar dejstva od penicilina, ali je veoma ograničen što se tiče dejstva na Gr-bakterije. Po istraživanjima Western World Pet Supplv Asocijacije iz 1990. godine, eritromicin se pokazao uspešno protiv nekoliko vrsta Aeromone, naročito kod riba odgajenih u akvarijumu. Kod ove bakterije izolovane od uvezenih riba, javila se otpornost na ovaj antibiotik. Eritromicin najjače dejsvo ima u neutralnoj i blago alkalnoj vodi.

Sledeća grupa antibiotika koji se često koriste u akvaristici su aminoglikozidi (aminoglikoza), iako ih po ovom imenu verovatno nećete prepoznati. Mnogo su poznatiji po nazivima: Kanamvcin, Neomvcin, Streptomvcin i Gentamicin. Prva dva se najviše koriste u akvaristici, i to najbolje u neutralnoj vodi. Dosta jako dejstvo imaju i na Gr-bakterije. Aminoglikoza baktericidno deluje na proteinsku sintezu, tj. ubija proteine u ćelijama bakterije koju napada. Tradicionalno, Neomvcin se koristi kod lečenja površinskih infekcija kože slatkovodnih riba, dok se Kanamvcin koristi kod lečenja sličnih infekcija morskih riba. Sa ovim antibioticima treba biti vrlo obazriv, i ne treba ih koristiti u kombinaciji sa drugim lekovima! Još jedna vrsta medikamenata koji se koriste u akvaristici su sulfa lekovi, odnosno sulfonamidi. Koriste se kao kombinacije (triple sulfa) i individualno. Oni nisu u potpunosti antibiotici, pre se mogu okarakterisati kao antibakterici. Dejstvuju tako što prave bakteriostatični efekat, što znači da zaustavljaju rast i razvoj bakterija, ali ih ne ubijaju. To ostavljaju belim krvnim zrncima fagocitima (Phagocvtes). Sulfonamidi zaustavljaju rast bakterija tako što utiču na sintezu folne kiseline, komponente potrebne za rast bakterija. Molekul ove kiseline je tako velik da ne može od spolja da uđe u ćeliju, već ona mora da ga sintetiše intercelularno, tj. u sebi. Životinjske ćelije nemaju sposobnost da sintetišu folnu kiselinu, i ona im mora biti dostupna kroz ishranu. Iz ovog razloga sulfonamidi nisu toksični za životinjske ćelije.

Lekovi kao što su nitrofurazoni i furazolidoni su takođe antibakterici i koriste se u ovom hobiju već godinama. Baktericidni efekat koji pružaju ogleda se u tome da istovremeno utiču na nekoliko enzimnih sistema u ćeliji bakterije. Lečenje nitrofurazonima najbolje je u slabokiselim vodama sa južnoameričkim ribama. Efikasnost opada sa povećanjem pH vrednosti, tako da je lek uzaludno koristiti u ciklidnim, bočatim i slanovodnim akvariiumima. Najčešći i po mom iskustvu najefektivniji antibiotik koji se koristi u akvaristici je tetraciklin (Tetracvcline). Ova grupa antibiotika vezuje se za bakterijske ribozome i sprečava sintezu proteina. Ukoliko se koriste u tvrđim i slanim vodama, vezuju se za kalcijum i magnezijum, i formiraju nerastvorljivu supstancu koja smanjuje efektivnost leka. Kontroverznost leži i u korišćenju ovih lekova kao kupki. Kako samo ime kaže, tetraciklini su jedinjenja velikog molekula prstenaste strukture, sastavljenog od 4 prstena. Zbog te veličine, sposobnost ribe da preko škrga apsorbuje izvesnu količinu ovog leka kako bi se izlečila unutrašnja infekcija, dovodi se u pitanje. Ipak, spoljne infekcije i povrede se veoma uspešno leče ovim antibioticima.

Antibiotici sa nalidiksičnim kiselinama uspešni su protiv Gr- bakterija. Oni selektivno deluju protiv sinteze DNK u ćelijama bakterije vezujući se za neke enzime, a da pritom DNK lanci u životinjskim ćelijama ostaju netaknuti. Nalidiksične kiseline imaju dejstvo u širokom opsegu pH i kao takve nalaze primenu u ciklidnim i morskim akvarijumima.

Kada koristiti antibiotike?

Imajte na umu da su antibiotici snažni lekovi i da se moraju primenjivati tačno prema uputstvu. Tokom tretmana antibioticima, uvek održavajte aeraciju i izvadite aktivni ugalj iz filtera (ukoliko ga koristite) da ne bi apsorbovao, lek. Skoro najvažnije, nemojte koristiti više od jednog antibiotika istovremeno. Neke kombinacije, kap npr. triple-sulfa, su fabrički napravljene da pojačavaju efekat, dok neke proizvoljne i home-made kombinacije mogu poništiti dejstvo ili čak formirati toksična jedinjenja koja ubijaju ribe! Nemojte koristiti sledeće kombinacije: nalidiksične kiseline i nitrofurazone, tetracikline i aminoglikoze. Imajte na umu da eritromicin, posle izvesnog vremena, može totalno ubiti korisne nitrifikacione bakterije u filteru, naročito na bio-kuglama. Konačno, zapamtite da reakcija ribe na lek i procenat izlečenja ne zavisi samo od pravilnog doziranja, već zavisi i od vrste do vrste ribe. Neke će ga bolje apsorbovati, a neke lošije. Stoga, najbolje je ribe lečiti odvojene po vrstama, svaku u zasebnom bolničkom akvarijumu.

Ovaj tekst je napisan u najboljoj nameri, da bih pomogao i objasnio svim hobistima, koliko je u mojoj moći, da razumeju i shvate suštinu funkcionisanja antibiotika i antibakterika. Nadam se da mi lekari i mikrobiolozi, ukoliko budu čitali članak, neće zameriti na nekim nestručnim izrazima jer ja sam, ipak, samo akvarista…

ŽELELI BI DA ČUJEMO VAŠE MIŠLJENJE

Ostavite komentar

X
- Enter Your Location -
- or -
Akva svet
Otvorite novi nalog
Resetujte lozinku